latinsko jedro

latinsko jedro, trokutno jedro koje se razapinje uz dugu kosu lantinu; uz jarbol je spojeno hajmicom; obično je bez debla. Oprema: podigač lantine (jedra), uzda, Škota i kratica. Prvi su ga počeli upotrebljavati Arapi. Od 13. st. l. j. usavršavalo se na galijama; veličina je ovisila o vjetru i putovanju (za gl. jarbol bilo ih je pet: marabut, marabutin, mezana, veleta i polakrun; za pramčani jarbol: trinketa i trinketina); imalo je jedan krat, a skraćivalo se privezivanjem kratica u lantinu (površina smanjena za ⅓ – tertia pars, otuda za krat naziv trcarol). Najveću je površinu l. j. doseglo na galijacama (s krojkama različitih boja); to su bili posljednji brodovi samo s latinskim jedrima; na hrv. brodovima (10. st.) pramčani i krmeni jarbol imali su l. j., a glavni križno. U 18. st. l. j. zamijenjeno je sošnim.